SMEDEREVO, 14. avgust 2022 – Ovih avgustovskih dana je godišnjica izlaska prvih novina na srpskom jeziku – punim nazivom „Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene“. Prolazi to neopaženo, baš kako što je prošla i smrt njihovog tvorca Dimitrija Davidovića, današnjeg junaka serijala „Znameniti Smederevci“. Mada je relativno malo u Smederevu proboravio, tek poslednjih par godina života, s obzirom da mu je ovde večno počivalište Smederevo ga je prisvojilo, a i ovaj datum je sasvim zgodan da ga se spomenemo.
Davidović je u Smederevo stigao pošto je pao u nemilost kneza Miloša, praktično je bio tu proteran. Zašto je baš ovde došao, po svemu sudeći je presudna je bila činjena da je Davidovićeva sestra tu živela, pa se i on ovde skućio 1837. godine. Na to ćemo se još vratiti, red je da prvo objasnimo zašto je Davidovićevo ime toliko značajno za srpsku istoriju, da se u njoj pominje više od nekoliko puta.
Dimitrije je pošao u srpsku školu sa šest godina i nju je pohađao do svoje jedanaeste. Nakon završetka ove škole nije hteo da pohađa grčku školu u Zemunu, pa ga je otac poslao u gimnaziju u Sremske Karlovce. Prvu godinu filozofije završio je u Kežmarku, a drugu u Pešti 1809. godine, gde je upisao i medicinu. Treći razred lekarske škole Davidović je svršio 1812. i iste godine preveo je s nemačkog i izdao delo Ajsemana „Nastavlenije k blagonraviju, za decu opredeljeno“. Iz Pešte je Dimitrije ubrzo otišao u Beč, gde je nameravao da nastavi studije medicine, ali je od toga brzo odustao i posvetio se novinarstvu.
Na početku pomenute „Novine serbske“, i to treba reći, nisu bile prve takve koje su pokrenute u Beču. Zanimljiva je činjenica da osnivači tamošnjih srpskih novina, pre Davidovićevih, nisu bili Srbi nego Grci – braća Publije i Georgije Markides Puljo. Međutim, imali su mnogo problema oko ostvarenja želje da novine pišu razumljivim narodnim jezikom. Zbog malog broja pretplatnika i konkurencije koju su dobili – Srbina Stefana Novakovića, prve srpske novine braće Markides Puljo prestale su da izlaze već nakon godinu dana. Stefan Novaković je pokrenuo svoje novine, pod imenom „Slavenoserbskija vedomosti“, koje su bile bliže srpskoj čitalačkoj publici, ali su i one, nakon nepune dve godine prestale da izlaze i ugasile se.
I tu na scenu stupa Davidović. Ideja o pokretanju srpskih novina potekla je od Dimitrija Frušića, koji se sa Davidovićem sprijateljio u Pešti. Prvu molbu Vrhovnoj policijskoj upravi u Beču Davidović i Frušić podneli su u februaru 1813, ali je ona odbijena, po svoj prilici iz političkih razloga. Drugu su poslali lično caru 10. marta i u njoj su naveli, pazi sad, „da su Srbi jedini narod u Austriji koji nema svoje novine i da će njihovo izdavanje odvratiti Srbe od pravoslavne Rusije“. Carsko odobrenje dobili su ubrzo, a nakon policijske provere izdato im je rešenje za rad. List je počeo da izlazi kada se nakupilo 100 pretplatnika i Davidović je naložio štamparu da štampa 200 primeraka. Prvi broj pojavio se avgusta 1813. godine pod na početku rečenim naslovom „Novine serbske iz carstvujušćega grada Vijene“. U njemu je najavljeno da će novine izlaziti svakog dana sem nedelje i praznika na pola tabaka, „na Srbinu razumitelnom jeziku“.
Stranice svojih novina Davidović je otvorio za sve srpske književnike, među kojima je i Vuk Stefanović Karadžić, koji je bio i jedan od najaktivnijih saradnika. Davidović je bio dobar prijatelj i sa protom Matijom Nenadovićem. Uz njegovu pomoć dobio je državnu službu u Srbiji i 1821. godine došao je u Kragujevac. Zbog njegovog odlaska iz Beča, ugasile su se „Novine srbske“. Beč prestaje da bude glavni centar okupljanja elitnih Srba, a njihovo delovanje se sve više premešta u Srbiju, koja je, posle dva ustanka protiv Turske, počinjala kulturno da se budi i razvija. Ipak, tek 1830. godine, po Hatišerifu, Srbija je dobila pravo na osnivanje svoje štamparije, koja je pokrenuta u Beogradu 1831. i nazvana Knjaževsko-srbska tipografija, kasnije preseljena u Kragujevac. Desetak godina od povratka iz Beča, 1834. godine, Dimitrije Davidović je u Srbiji, u Kragujevcu, ponovo pokrenuo „Novine srbske“, čiji je bio i prvi urednik. Te novine su prvi srpski informativni list štampan na teritoriji Srbije.
Srbija u to vreme nije baš obilovala učenim ljudima, a knjaz Miloš, mada sam nepismen, znao je šta radi, okružio se njima, gotovo svi su bili u kneževoj službi. I vrlo često s njima sukobljavao, s Dimtrijem možda i češće nego s ostalima. Kako su neki u tim sukobima ostali i bez glave, Dimitrije je, kada se sve sabere, još i dobro prošao. Knez Miloš je, u jednom momentu, postupajući po savetu ruskog generalnog udaljio od sebe i Dimitrija Davidovića. Bio je to prvi od mnogih padova Davidovićevih u kneževu nemilost. Pa ipak, ovaj ga je nedugo potom imenovao za svog sekretara, obavljao je zatim različite poslove iz oblasti spoljne i unutrašnje politike, bio član delegacije koja je u Stambolu radila na uspostavljanju srpske autonomije. Davidović je bio i među prvih pet popečitelja – ministara u Srbiji nakon dobijanja samostalnosti 1833, bio je popečitelj inostranih dela.
U međuvremenu je dobio od knjaza i zadatak da uređuje ponovo pokrenute „Novine srbske“, koje su sada bile zvanično državno glasilo. I to nije prošlo bez sukoba sa Milošem, koji mu je zamerio kada je 8. decembra 1834. objavio vesti o bolesti kneževog sina Milana. Zbog toga je Davidović privremeno smenjen za mesta urednika, na koje je postavljen dotadašnji cenzor.
U udžbenicima često stoji da je donošenje ustava nametnuto Miletinom bunom januara 1835. ali nije baš tako. Knez Miloš je još 1829. naložio ljudima “koje je držao sposobnim da sakupljaju građu za srpski ustav”, a 1830. dao nalog Davidoviću da počne izradu. Nije bilo prikladnijeg da mu se taj zadatak poveri. Uostalom, on je i ne čekajući knjažev zahtev, počeo da se bavi ustavnom materijom, u „Novinama serbskim“ dao je kratak pregled Ustava SAD i bio je verovatno najspremnija ličnost u Srbiji za taj posao. Davidović je uveravao kneza da Srbija u skladu sa odredbama hatišerifa ima pravo da samostalno donese ustav, a ovaj mu je, prevejan kakav je bio, ostalo je zapisano, odgovorio: „Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla“. I imao je pravo, tako liberalan ustav kakav je Davidović sačinio, i koji je usvojila Velika narodna skupština na Sretenje 1895, kod sve tri tadašnje najveće sile – i kod Turske i kod Austrije i kod Rusije – izazvao je, malo je reći, zaprepašćenje i zgražanje. Pod međunarodnim pritiskom, Ustav je već početkom marta privremeno, a 11. aprila i konačno je ukinut. Davidović je ubrzo smenjen sa svih državnih položaja.
E sad, ima tu, kada je Sretenjski ustav u pitanju, još jedan zanimljiv detalj. Na koricama Ustava je crtež, možete da ga vidite na gornjoj slici, koji ne ostavlja mnogo dileme o čemu se radi; svevideće oko i šestari očigledni su masonski simboli. Tek jedan vek kasnije, 1935. godine, pojaviće se na nekoj štampi, na američkom dolaru. Da je Davidović bio mason potvrđeno je i na spisku Velike regularne lože Srbije, uostalom i njegov prijatelj iz bečkih dana Vuk Karadžić je bio, baš kao i Dositej Obradović, Petar Petrović Njegoš, kraljevi Aleksandar I i Petar I Karađorđević, Stevan Mokranjac, Mihajlo Pupin, Ivo Andrić… I simbol koji se na Davidovićevoj nadgrobnoj ploči nalazi ispod krsta dovodi se u vezu sa masonstvom, no je to podložno diskusiji. Ono što nije je natpisi na ploči: „Sav Srbin“. Davidović je to zaista bio, od njegovog insistiranja da se pokrenu prve novine na srpskom jeziku, preko borbe protiv unijaćenja Srba u Dalmaciji, do angažovanja na diplomatskom planu u korist domovine, zaključno sa izradom Ustava, koji je Srbiji trebalo da
Dimitrije Davidović je umro u Smederevu 6. aprila 1838. godine. Njegova sahrana prošla je, bukvalno, nezabeleženo. Nijedne novine, pa ni one koje je sam uređivao, nisu prenele vest da je preminuo, plašeći se kneževog gneva.
Sahranjen na naobeleženom mestu, izvan groblja, praktično na livadi, verovatno na zemlji koju mu je dao knjaz Miloš kada se preselio u Smederevo. Nakon nekog vremena, kada je Miloševa strahovlada završena, na Davidovićevu ulogu u stvaranju srpske države i kulture bačeno je novo svetlo, i odnos prema njemu se promenio. Pronađen je, mada ne tako lako, njegov neobeležen grob, a ostaci su mu preneti u uređenu grobnicu na sadašnjem Starom groblju, gde su sahranjeni na posebnom mestu odmah pored crkve.
Fakat, Davidović nije rođeni Smederevac, rodio se u Zemunu, ali je, kako je rečeno, Smederevo odabrao da u njemu provede poslednje godine života i zavetovao rodbinu i malobrojne prijatelje da ga tu sahrane.
Smederevo ga nije zaboravilo, mada ga se, ruku na srce, tek mnogo kasnije setilo. Na stogodišnjicu smrti, 1938. godine, na Svete Duhove, a u organizaciji odbora za podizanje spomenika Davidoviću, na čelu sa dr Živadinom Stefanovićem, predsednikom tadašnje opštine smederevske, 12. juna održana je svečanost povodom njegovog otkrivanja. Osvećenje spomenika u bronzi, rad vajara Alojza Dolinara, profesora beogradske Akademije umetnosti , obavio je njegovo preosveštenstvo episkop braničevski Venijamin. Spomenik je podignut uz zalaganje novinarskih udruženja iz Beograda, lokalnih vlasti i uglednih Smederevaca, u parku pored škole koja i dan-danji nosi Davidovićevo ime.
Ploča kod Karađorđevog duda, postavljena je 1985. godine, povodom 150-godišnjice donošenja Sretenjskog ustava, nedaleko mesta gde je bila kuća u kojoj je u Smederevu živeo. Pretposlednje, zalaganjem Udruženja novinara Srbije (UNS), takođe povodom 150 godina od Sretenjskog ustava, obnovlјen je Davidovićev grob i postavlјena nova porcelanska ploča sa njegovim likom, pre toga u dva navrata lomljena. Nešto kasnije, 1996. godine, povodom 115-godišnjice postojanja UNS-a, na delu ograde grobnog mesta dodata je komemorativna bronzana ploča sa potpisom „novinari Srbije“. Nekoliko godina unazad, polovinom februara, o datumu koji se u Srbiji slavi kao Dan državnosti, baš zbog Sretenjskog ustava, na njegovom grobu kod crkvice na Starom groblju okupljaju se novinari. Ne i političari, uključujući i predstavnike lokalnih vlasti. Možda bi, kad čovek bolje razmisli, Davidoviću bilo drago što je to tako.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.